Благо вама кад имате таквог Бога!


Постоје нека чудна места на земљи на којима је вековима депонована моћна енергија којој не могу да науде ни нека нова времена, глобализација, па ни нови политички трендови. Једно од таквих места је Велика Хоча на Косову и Метохији, наизглед забита варош, најудаљенија српска енклава опкољена мржњом и ограђена жицом.


Као вулканском енергијом којом је натопљена ова земља, овде увек извире нека нова снага и расположење којима се “хране” људи са овог поднебља. Водич кроз Велику Хочу, као “земљу чуда” био нам је још један необичан човек, којем овде није завичај, али јесте душа - академски сликар Зоран Чалија Чарли, оснивач хуманитарне традиционалне манифестације “Звона Метохије”. Сваке године сликари одржавају аукције својих дела, а новац који овако прикупе шаљу за обнову манастира на КиМ.
Мотив ове приче није само буђење хуманости које људи осећају према земљи у којој нам је остао корен. Чарли нам је био водич кроз овај део Косова на један сасвим другачији начин. Он говори о сликама које су му остале у души, али и чудима којих тамо и даље има безброј, а којих се и сам нагледао...

МИР У РАТУ
Чалија данас отворено прича о себи и свом животном искуству говорећи како није био велики верник све док није дошао у Велику Хочу.
-Почео сам да долазим често на Косово и Метохију у време када сам осетио да су људи тамо угрожени и када сам осетио како су небезбедни – објашњава Чалија.- Све то почело је пре више од десет година. Прва импресија коју сам имао јесте осећај страха, који је био природан за све који су тамо живели. Тај страх у време ратног сукоба сасвим је нормалан. Али, када сам дошао у Велику Хочу осетио сам врео талас чудесног мира. То је варош која има око километар и по у пречнику, али зато се у њој налази 12 цркава, од којих су неке још из деветог века. Тамо се налази и манастир Зочиште, посвећен светим врачима Козми и Дамјану. Ту су се налазиле и њихове мошти као и чудотворна икона.
Када је ушао у ову српску енклаву, која је део некадашњег црквеног метоха, Чалија је осетио невероватан талас позитивне енергије. Како каже, љубав се осетила нарочито код деце.
- На таквом месту логично је очекивати људе који живе у страху, јер су заиста у реалној опасности - објашњава Чалија.- Међутим, нисам међу становницима тог места осетио ни обичну мржњу према непријатељу. Тада сам био потпуно запрепашћен. Деца пишу своје молитве, у којима се моле и за здравље оних који су им наудили. То је право, изворно хришћанство.
Тада сам се окренуо оцу Миленку, пароху Велике Хоче и рекао му: “Благо вама!”
Причу о необичним догађајима из Велике Хоче, Зоран Чалија почиње сећањем на “ђавољу работу”, када су Шиптари срушили манастир Зочиште 1999. године. Срећом, мошти светаца биле су тада пребачене у Сопоћане.
-Сви Шиптари који су учествовали у рушењу имали су после тог догађаја жестоке здравствене и друге проблеме – објашњава Чалија.- Многи су оболели, неки су имали жестоке психичке сметње, да би касније - полудели. Између осталог, два аутобуса пуна деце су се сурвала у провалију недуго затим, и то из места Малешева, из којег је кренула албанска идеја да се манастир сруши.
Од тада, на остацима храма, сваког јутра би неко остављао поклоне. То је био
гест кајања рушилаца, који су схватили да су ударили на светињу на коју не сме да се дира. Истина је и да су они много пута пре злих година на крају 20. века тражили помоћ и спас у православним црквама, а сада су огрезли у зло, почели да ударају по њима. Овог пута савест се пробудила, па су почели да показују јасне знаке кајања.
-Некада би на рушевинама манастира затекли говече, некада кокош или козу – објашњава Чалија.- Осетило се да су у страху за своје блиске, који су брутално срушили Зочиште.

НЕМА ОДЛАСКА
Када су им сви окренули леђа, а учинило се да им живота на Косову и Метохији више нема, житељи Велике Хоче одлучили су да напусте своја огњишта. То је било 1999. године када је КФОР улазио у ову област а наша војска се повлачила. Просто, схватили су да их овде нико неће сачувати.
Чалија се сећа да је још у то време схватио како се сви исељавају са КиМ, али да му је било чудно како се становници најудаљеније српске енклаве не повлаче. После је разговарао са свима њима понаособ и многи су му отворили душу. Признали су шта се заиста догодило.
-Људи из Велике Хоче договорили су се да се окупе у шест сати ујутру и да заједно крену у збег – говори Чалија оно што је чуо од мештана Велике Хоче.- Српска војска се повлачила ка Србији, стизали су страни наоружани војници, али првенствено разјарени Шиптари. Останак у овом месту деловао је као изазивање судбине. Па опет, у шест ујутру се нико није појавио на прозивци. Нико!
А приче сваког житеља ове вароши биле су исте: сви су одустали од селидбе пошто су током ноћи чули суморне урлике, сузе и плач из цркава у њиховом месту.
- После су ми рекли да је свако чуо јецаје из “своје” цркве, оне која му је по нечему била најближа – додаје Чалија.- И у тренутку је престала да постоји дилема: остати или отићи. Сви су и данас ту!
Зато чак и многи Шиптари, жестоко задојени мржњом, имају разлог да буду обазриви када долазе близу ових средњевековних српских светиња, јер су свесни да постоји и нека енергија која им није јасна, а ни лако објашњива.
Чалија каже да је управо овде чуо најлепшу и “најлуђу” дефиницију односа Срба и Шиптара, односно албанског осећаја о томе какав смо ми народ. Мештани Велике Хоче су му често говорили о томе да Албанци имају један веома необичан коментар на то како доживљавају наш однос према Богу, као и према томе што су безброј пута видели како се у српским манастирима догађају чуда.
Шиптари на то само кажу: “Благо вама, кад имате таквог Бога! Да ми имамо таквог, где би нам крај био!”

КОЗМА И ДАМЈАН
На рушевине манастира Зочиште, Чалија је дошао први пут 2002. године, када га је, са још три пријатеља, тамо увео један руски припадник КФОР, али на личну одговорност. И тада се, сећа се данас Чарли, тамо задржао свега 12 минута, колико је требало Шиптарима да наслуте да се на рушевинама некадашњег манастира налазе “незвани гости”.
-Ишли смо тамо са оцем Јованом, бившим игуманом манастира Зочиште – сећа се Чарли.- А отац Јован је сам по себи невероватан човек, са несвакидашњом биографијом! Замислите, он је сам по себи чудо светих врача, јер је својевремено преживео чак 12 убода ножем у груди! То је било сумануто дело неког нишког сатанисте.
Управо је отац Јован, на тадашњем згаришту, испричао необичним посетиоцима за последње чудо пре рушења светиње. У посети Зочишту био је брачни пар који пуне две деценије није могао да има деце. После поклоњења моштима светим Козми и Дамјану, после девет месеци су се јавили поносни на то што су добили принову.
-Чудо је било тим веће што је малишан на ресицама оба ува имао белег – описује даље Чалија.- На једној је имао знак у облику ћириличног слова “К”, а на другој је било слово “Д”, по Козми и Дамјану.
Да би ова приповест била потреснија, сећа се Зоран Чалија, целу причу свештеник му је испричао на тадашњим остацима ове старе српске светиње коју су срушили косовски Шиптари.
-По повратку у Велику Хочу, испред Цркве светог Стефана отац Јован нам је говорио како ће манастир Зочиште ускоро бити враћен у исто стање у којем је био пре рушења – сећа се Чалија.- Рекао је да ће чак и бунар ускоро поново бити обновљен, и да ће дати опет чудотворну воду. Гледао сам га запањено. У том тренутку, свака визија која би водила у том правцу изгледала је само као једноставна фантазија и пуста жеља. Међутим, по повратку у Београд, заједно са пријатељима из Удружења ликовних уметника Србије покренуо сам акцију “Звона Метохије”, почела је добротворна аукција слика и постепено је кренула обнова Зочишта. Добри људи су имали добру вољу. Многима је овај манастир остао у срцу.
Прва акција била је организована 2004. године и тада је Чалија доживео велику част и остварење једног дивног животног сна.
-Присуствовао сам враћању моштију светих Козме и Дамјана у Зочиште – сећа се Чарли.- То је био величанствен осећај. Поред толико мржње, зла и несреће манастир је поново оживео у пуном сјају. То је за мене било још једно, право чудо, али понајвише ме је дирнула јака и јасна визија оца Јована. Схватио сам да се све одиграло управо онако како је он најавио, иако је тако нешто, те 1999. године, деловало немогуће.
После неколико година од када је почела обнова Зочишта, чуда се поново догађају. И опет ће, каже наш саговорник.

ПЕТЕР ХАНДКЕ
Велики писац Петер Хандке није крио разочарање западном пропагандом и своју отворену љубав према изгнаним Србима. Он је, жртвујући реноме угледног писцана Западу, одлазио у Велику Хочу, Зочиште и многа друга места на Косову дајући нескривену подршку уметницима који су организовали “Звона Метохије”, али и тамошњем живљу.
На једном од тих сусрета, са Чалијом је попио чашу манастирског вина, са укрштеним рукама, онако, братски.

ДЕЈЧА МОЛИТВА
Малиштани у Великој Хочи посебно су фасцинирали Зорана Чалију-Чарлија, посебно молитвама у којима се захваљују Богу. Како објашњава наш саговорник, деца су живела у гету, окружена бодљикавом жицом, али из њихових рукописа није нигде провејавала ни пахуља мржње.
-Бележили су оде Свевишњем тако што би се захваљивали што имају поглед на шуму, говорили су “Хвала ти, Боже, за птицу...”- са сетом говори Чалија.- Међутим, оно што ме највише дирнуло биле су молитве за душмане, када моле да “и њихови непријатељи буду здрави, и да им се доброта настани у души...”

ОСТРОГ И ЗОЧИШТЕ
Одвајкада је манастир Острог био симбол места у којем је највише људи одлазило на поклоњење светом Василију Острошком и свим светима у потрази за оздрављењем. Како каже Чалија, многи не знају да је Зочиште можда и познатије по великом броју људи којима су Козма и Дамјан помогли да оздраве.